Autor: Bojan Krivokapić
„Tamo gde nema živa groba – sme li biti nas?“ (dnevnička zabeleška autora)
Ovaj tekst je nastao kao plod analiziranja problematike etnonacionalizma, ne samo na slučaju SFR Jugoslavije, odnosno Bosne i Hercegovine, kao najviše ratom oštećene republike, već i sa filozofskog i antropološkog aspekta. Tema je analizirana u okviru kursa „Civiliziranje nacionalizma – pacifikacija regije“ koji je vodio prof. dr Ugo Vlaisavljević na Regionalnoj Mirovnoj Akademiji u Sarajevu, jula 2008. godine.
Nakon nemilosrdnog razmišljanja kako početi i, zapravo, šta napisati na ovu temu, a trudeći se da izbegnem prizvuk banalnog, odlučio sam da napišem tekst koji je najmanje od svega naučan, a u kojem opet ne preovladava samo ton intimne ispovesti. Pokušao sam da napišem tekst koji diše, koji je otvoren i čija je utlitana funkcija pre svega u tome da podstakne potencijalnog čitaoca, odnosno čitateljku, da se zamisli nad temom, da promisli malo drugačije od uobičajenog, te da možda, a to bi bilo sjajno, dođe do nekih novih zaključaka koji su u vezi sa poimanjem diskursa etnonacionalizma kako kod nas, tako i uopšte.
Tekst se može posmatrati kao izvesni predložak nekom većem istraživanju samog fenomena, odnosno kao mamac za razvijenje teme. Pokušao sam da se što više klonim davanja definicija, te (opštepoznatih) dubokoumnih i nerazlučivih zaključaka, koji uglavnom ostaju sami sebi cilj i od kojih skoro niko nema nikakvu korist, a najmanje običan/a dobronameran/ čitalac ili čitateljka. Mišljenja sam da tekst mora biti otvoren za različita čitanja i tumačenja, jer samo kao takav on ostaje da živi i nakon bezbroj čitanja.
Problematika etnonacionalizma prevazilazi granice lokalnog. Sam fenomen se ne može posmatrati kao izolovan i ne sme se posmatrati samo u kontekstu ratom zahvaćenih područja SFR Jugoslavije. Međutim, još je veći problem ako fenomen posmatramo samo na razini opšteg i univerzalnog, bez osvrta na postojeće lokalno. Dakle, najuspešnije bi bilo ako bi se našla sredina, prava mera, koja bi u isto vreme zadovoljila i kriterijume opšteg i univerzalnog, ali koja bi disala i ono iskustveno, lokalno i životno.
Vozeći se iz jednog dela (posleratnog) Sarajeva u drugi, taksijem (za koji sam verovao da je u toj situaciji najprimerenije prevozno sredstvo), kada smo izašli sa jedne i došli na onu drugu teritoriju grada, gospodin koji vozi, upita me samouvereno i značajno: „Eto, vidiš, to oni zovu nji’ovo Sarajevo! A gdje ti vidiš živa groba, reci mi? Ej, čuj nji’ovo?! Ma, ovdje nigdje nema živa groba! Nigdje! Al, ako ’oće – neka im! Mi bar znamo gdje smo... Tamo su uvijek i bili naši... Al, eto...“ (dnevnička zabeleška autora)
Ovo bi mogao biti veoma pogodan materijal za antopološku analizu. Neverovatno, u najkraćem razgovoru, iz samo nekoliko rečenica, sve je jasno, potpuno. Gospodin vozač taksija se kreće u diskursu etnonacionalizma. Njegov vokabular je sasvim primeren tome. Sve počiva na binarnoj opoziciji, mi – oni, naše – njihovo.
Naravno, ovde to drugo (oni, njihovo), nije jednostavno drugo i drugačije, to je obavezno i neprijateljsko, opasno, loše, to je ono što ugrožava i što, u najmanju ruku, treba izbegavati (a bilo bi najbolje kada bi se to nekako moglo odstraniti, bar iz vidokruga, no to nije uvek tako jednostavno).
Ako još jednom obratimo pažnju na vozačev mali monolog-ispovest-komentar primetićemo i upotrebu sintagme živi grob (živi grobovi), koja može delovati sasvim neobično. Ta sintagma, odnosno oksimoron za koji bismo mogli reći da je u diskursu poezije francuskog simbolizma (možda kakvog Bodlera ili sl), zapravo vrlo slikovito predstavlja etnonacionalističko poimanje teritorije, odnosno prava na posedovanje tla. Naime, svaka nacija treba da poseduje teritoriju, tlo, koje je natopljeno krvlju njenih predaka, koji su dali svoje živote za odbranu iste od mnogih neprijatelja. Nacija je ukorenjena u zemlji (tlu) u kojoj leže kosti njenih predaka. Ti preci, ti grobovi, to je korenje koje jednu naciju veže za određeno tlo.
U etnonacionalističkom diskursu je skoro sve postavljeno na odnosu koren – izdanak (setimo se samo komentara „Ne možeš biti repa bez korena!“). Dakle, koren (korenje) determiniše svoje nove izdanke. Istorija, tradicija, običaji, predanja – sve to u etnonacionalizmu predstavlja ono što je apsolutno, ono u šta se ni u kom slučaju ne sumnja. Inovativnost kao kategorija nije baš poželjna, osim u slučajevima kada ona doprinosi potvrđivanju već potvrđenih istina (uglavnom mitova koji, nažalost, predstavljaju okosnicu savremenog mišljenja i delovanja).
Ako malo bolje razmislimo o svemu ovome, dolazimo do sasvim logičnog, zdravorazumskog pitanja – Gde je tu sloboda? Šta je sa pravom izbora? Kako ovakav modus vivendi može nekome da odgovara? I tako u nedogled sa pitanjima i nedoumicama... Međutim, pravi etnonacionalista će naći adekvatan odgovor na svako postavljeno pitanje, ako nikako drugačije, a ono bar zamenom teza ili dogmatskim stavom „to je tako - jer je tako oduvek bilo“.
Problematika identiteta jeste jedno od polja na kojem se etnonacionalistički Weltanschauung očituje veoma jasno. Osovni, najvažniji identitet u etnonacionalizmu jeste etnički identitet. On je određen, dat, nasleđen i ne može se menjati. Etnički identitet određuje većinu ostalih identiteta. Pre svega, on određuje verski identitet (ili obrnuto). Jedan od osnovnih problema koji je u vezi sa etnonacionalizmom kod nas jeste nužno vezivanje ova dva identiteta, etničkog i verskog.
Civilno društvo teži svetu jednakih mogućnosti za sve. To je koncept življenja i delovanja zasnovan na postulatima liberalizma i demokratije. Etnički i verski identiteti u ovom kontekstu nemaju značenje kakvo im je u etnonacionalizmu. Zato civilno društvo kao modus vivendi ni u kom slučaju ne odgovara pristalicama etnonacionalizma. Oni (etnonacionalisti) ga negiraju, posmatraju ga kao utopiju koja ima i negativnu funkciju po njih. Naime, civilno društvo hoće da izbriše kulturu, tradiciju, običaje određene nacije, hoće da joj oduzme dušu. Veoma često se promoteri i aktivisti civilnog drštva smatraju izdajnicima sopstvene nacije, vere, države, kulture...
Postavlja se pitanje da li je moguće izabrati, izgraditi i imati građanski identitet u etnonacionalističkom okruženju, te koje su konsekvence takvog izbora. Svakako da je to hipotetički moguće, no svedoci smo i svedokinje da je u praksi stanje sasvim drugačije. To je u vezi sa politikama koje su dominantne na našim prostorima u poslednjih dvadeset godina (mada one nisu postale takve same od sebe, prethodnice im treba tražiti mnogo ranije, no to je predmet jedne sveobuhvatne analize političkih ideja i programa kod nas, počev od kraja devetnaestog veka), a koje su zapravo – etnopolitike. Političke elite, odnosno politička klasa (jer mi i nemamo pravu političku elitu), nažalost, skoro je jednolična. Dominantne političke struje, iako su deklarativno demokratske, suštinski su etnonacionalističke, u manjem ili većem intenzitetu (ovo se, pre svega, odnosi na tri zemlje u regionu: Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu).
Jedan od scenarija za budućnost etnonacionalizma trebalo bi da bude pripitomljavanje istog, koje bi doprinelo ublažavanju njegovih posledica, pre svega agresije i novih ratova. No, do tog cilja se ne stiže lako. Koliko god neki od nas mislili da uskoro počinje faza nestajanja etnonacionalizma, ipak, stanje je sasvim drugačije počev od vrtića i škola u multietničkim sredinama, pa sve do parlamenata tzv. multietničkih država.
I nakon svega ovoga, šta reći gospodinu vozaču taksija? Da li ga pustiti da samozadovoljno likuje i veruje u svoju istinu ili mu pokušati predstaviti sopstvenu, ili nešto treće?
