O svim ovim aporijama i teškoćama smo razgovarali na kursu Moć, politika, nejednakosti vođeni iskričavim promislima Tončija Kuzmanića i Vlaste Jalušič.

U teoriji vlada mišljenje da se društvo deli, između ostalog, na one koji imaju i koji nemaju moć, bilo da koristimo marksističke, elitističke (konzervativne ili „profinjenije“ neoelitističke teorije demokratskog elitizma), veberovske i sl. postulate. U ovom kontekstu moć u bh. društvu nedvojbeno imaju etnonacionalni karteli, koje čine etnopolitički lideri, etnotajkuni, etnointelektualci i „etnokreativci“ iz različitih polja društvene delatnosti, vešto ukravši sa levice ideju kontrole putem ideološke hegemonije. Ono resto društva čine nemoćni, „pripadnici etničke biomase“ (da se pozovemo na profesora Mujkića), i koji jedinu funkciju imaju da potvrde da oni prvi imaju moć a da su oni sami nemoćni i da je to neki oblik prirodnog stanja bh. društva. „Naši moćni“ nas čuvaju od moćnika (ali i nemoćnika!) u protivničkom etno-taboru, inače bi bh. društvo ponovi skliznulo u hobsijanski zverinjak rata svih protiv svih, te je bitno održati i postvariti društvo kao etnički podeljeno društvo da bi se što efikasnije zaštitili od onih drugih (iako su isuviše isti, jednaki sa nama u svojoj ne/moći?)

*

No, hajmo se usuditi obrnuti redosled stvari, i reći da su nemoćni zapravo moćni, posluživši se Havelovim navodima o Moći nemoćnih i uvidima Hane Arent da je moć stvaralačka, kreativna, i nešto potpuno drugačije od sile i nasilja, i da je njen manifesto stvaranje političke zajednice jednakih, koji pak u tom činu ne gube svoju osobnost budući da subjekt postoji i pre subjektivacije (Laclau, 2007: 81). U ovom jednom obratu brojne dihotomije koje ljudsko mišljenje koristi da bi se lakše snašlo u svetu koje samo produkuje postaju onemoćane.

Govoreći o moći nemoćnih u posttotalitarnom društvu, Havel govori da su oni ti koji zapravo omogućavaju opstanak sistema svojim političkim nedelovanjem. No ujedno, svojim nepoistovećivanjem i ravnodušnim odnosom prema sistemu oni mu polako ali sigurno oduzimaju tlo pod nogama. U kontekstu bh. društva kao da se čini da su nemoćni potpuno upregnuti u sistem i putem predizborne hiperpolitizacije, i ti koji u potpunosti legitimišu postojeći status quo. No, kao i Havelovi nemoćni oni to čine radi sitne dobiti od strane sistema - materijalne ili neke druge simbolične nagrade koje etnoelita nudi u zamenu za glas ili podršku, ili iz pukog egzistencijalnog razloga da bi bili ostavljeni na miru u svojoj „novoj“, etnički čistoj, očišćenoj i homogenoj postdejtonskoj sredini.  Etnoideologija je davno ispražnjena od sadržaja, ona je meta-ideologija pod koju se može poturiti sve i svašta, i nema nikakvo stvarno značenje kao ni parola Havelovog piljara u izlogu prodavnice „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“. Bh. nemoćni su toga više nego svesni, i svoje neverovanje u ovu metaideologiju trampe putem jednostavnih zakona robne razmene: politička podrška zarad neke sitne dobiti, robne razmene koja tu i tamo ima i elemente tržišne razmene: tvoj glas, odnosno tvoje ćutanje, „vredi“ u zavisnosti od zakona ponude i potražnje na političkom tržištu.

Bh. društvo po mnogo čemu liči na Havelovo društvo tzv. zamrznutog posttotalitarizma, s distinkcijom da nije reč o socijalističkom već etničkom posttotalitarizmu. Etnički totalitarizam koji je svoj klimaks doživeo u ratničkim i ratnohuškačkim pokretima i gibanjima etnije koja na taj način „ima iluziju da učestvuje u kreiranju istorije“ (Arent, Totalitarizam), je zaustavljen i „zamrznut“ Dejtonom i ušao u posttotalitarnu fazu, gde ni ono napred, ni ono nazad nije moguće. Etnička događajnost se više ne može proizvoditi kroz rat i nasilje zbog prisustva međunarodnih snaga i mirovnih interventnih vodova koji imaju misiju da prevaspitaju divlje etnije i njihovu „divlju misao“ usklade sa modernizacijskom paradigmom zapadnih društava (Ovakav pristup je stoga unapred osuđen na neuspeh, budući da modernizacija „odozgo“ ne može proizvesti modernizaciju - najopipljiviji dokaz je npr. socijalistička verzija avangardne, modernizacije „odozgo“, borbeni ateizam koji nije „suzbio“ religiju već naprotiv, ojačao je). No, etnička događajnost se može delimično očuvati i proizvoditi na rubovima zbiljnosti, ali etnija na taj način ne može da uđe u svoje ozbiljenje budući da je za nju, kao nazovi prirodnu zajednicu, rat prirodno stanje i izvornost kojoj se ona stalno mora vraćati da bi opstala. Svesna toga, ona se uvija i koprca i proizvodnjom vođe, branioca i zastupnika svoje etnije, koji tu i tamo kroz bahatost, govor mržnje i proizvodnjom straha od nasilja, stvara iluziju da etnija i dalje bivstvuje. Njoj stoga odgovara ovo posttotalitarno stanje ni rata ni mira, gde se rat čuva i neguje brižljivim sakupljanjem i čuvanjem ratnog otpada, radi eufemističkog pravdanja rata kao domovinskog, odbrambenog itd., a zarad daljeg opstanka etničkog kao supstituta za političko.

U kontekstu zamrznutog etničkog postotalitarizma, čini nam se kao da je elita večna, nepromenljiva, van tokova, izolovana od stvarnih problema i društvene realnosti. I ne samo da je večna, već i da je potrebna, proizvodna, jer bez nje etnija ne može opstati. Ništa nam ne preostaje nego da prihvatimo status quo da bismo materijalno i simbolički opstali u postojećem redu stvari u svetu. Izbori liče na rituale koji nas spolja mobilišu ali ne donose ništa novo u političkom smislu, isto kao i prvomajske parade i proslave osmog marta u nekadašnjem sistemu, i koje su „jele“ živce svojim ispraznim ritualizmom. Iskoračili smo iz jednopartijskog sistema i ušli u pluralizam koji dela isključivo kao etnički pluralizam (Mujkić, 2007) - no utoliko gore po činjenice jer ne odgovaraju tranzicijskoj paradigmi „oslobađanja“ i iskoraka iz nedemokratije u demokratiju. Stvarnost je sumorna, ali se podnosi bosanskim humorom koji na pomalo nadrealan način demistifikuje ovo, nazovi prirodno, stanje.

Etnički posttotalitarizam dela putem sveopšte „kolonizacije sveta života od strane sveta vlasti“ (Habermas) i etnopolitičkog poretka, ide svojim tokom, proizvodeći sam sebi put i krčeći sve pred sobom, težeći da obuhvati biće u celini.  Tačke razmrvljenog otpora čine usamljeni pojedinci i pojedinke, formalne i neformalne grupe koji žive za jednostavne principe slobode i jednakosti i ne misle da ih trampe zarad granta koji bilo koja vlast ili mašinerija može ponuditi, i „obični“ građani koji opstaju u svojoj jednostavnosti i neiskvarenosti ne želeći da je trampe radi neke usluge posle koje ostaješ večiti dužnik sistema. Ravnodušni i apatični su zapravo najveći neprijatelj sistema, a ne otvorena opozicija, koja lako može biti absorbovana od nekih trenutnih ili budućih interesa, i upregnuta u taktiziranje i kalkulisanje. (U tom kontekstu posmatram poziv nekih istaknutih bh. pojedinaca/ki da se ne izađe na lokalne izbore 7. oktobra 2012., a ne kao udarac načelima građanskih sloboda i dužnosti jer ono građansko u BiH još i nije uspostavljeno!).

Svojim nebavljenjem šta to „oni tamo gore“ rade, oduzimaju im simboličku moć na osnovu koje ovi zapravo i grabe politička, ekonomska i druga dobra. Njihova tela jesu „prikopčana“ za sistem, ona se „osećaju“ u tramvajima i redovima za kredit,  ali se telo kao eksces ne može nikad u potpunosti kontrolisati, ono ima svoj vlastiti juissance koji izmiče svakom poretku. Istinska politika u BiH je, kao i u nekadašnjim socijalističkim posttotalitarnim društvima, zapravo anti-politika, a njena moć je upravo u tome što nije deo vladajućeg poretka i što u tome ne nalazi hendikep već užitak. Sa armijom nezaposlenih od gotovo 50% (a koji nemaju funkciju rezervne radne snage te ni nadu da će postati deo sistema), invalidninama i boračkim penzijama od po 200 KM (i manje!), kontrola tela više i nije moguća.

*

Šta je zapravo moć najbolje je shvaćeno u feminističkoj teoriji i pokretu koji se zadnjih dvadeset godina sve više profiliše i u bh. društvu, ne odbacujući pri tom naslage tradicije i kolektivne memorije iz ranijih perioda ženske borbe i otpora. Aktivistkinje koriste termin „omoćavanje“ (empowerment) žena, pri čemu se zapravo u arentovskom smislu tvrdi da se jednakost gradi kroz moć, omoćavanje onih isključenih, marginalnih koji teže da budu jednaki kroz osveštavanje, svesnost biti moći kao jednakosti - jer, da bi bile ravnopravne žene moraju biti moćne. Stoga etnokarteli, ti muški klubovi gorostasnih tela, uvođenje ženskih kvota od 30% na izbornim listama shvataju samo kao pošalicu (stavljanje žene, sestre i svastike na izbornu listu) i otvorenu mogućnost za još jednu manipulaciju. Ovo lukavstvo se pak može i obrnuti - jer hajmo zahtevati da među tih 30 % bude i 5% žena iz reda ostalih, 5 % lezbijki, 5% žena sa invaliditetom i sl..., i kroz deridijanski princip razlike demistifikovati da je struktura nekog društva uopšte i strukturisana (Derida, 2007: 298).

Otpor i konstitucija, „odmrzavanje“ moći iz nemoći je moguć kroz tačke otpora onih čije nepripadanje sistemu ne izaziva nelagodnost i zabrinutost etnopolitike: onih koji dolaze iz reda Ostalih, onih čija se krvna zrnca ne mogu „prebrojati“ te stoga izmiču entičkoj kategorizaciji, onih čiji je identitet i stil života izvan zvanične statistike - npr. LGBT populacija, onih koji smisao života ne vide u grabežljivoj potrošnji u društvu „ograničenog dobra“ i sramežljivo skupljaju otpad umesto da ga raznose i tako manifestuju svoju „moć potrošnje“ i njime „lepe“ imidž i društveni ugled, onih koji jedu (samo) da bi živeli ali nemaju prava na neke više potrebe... Otpor se gradi i kroz stvaranje vlastitih jezičkih igara i diskursa koje ne samo što nisu u stanju da razumeju etno biopolitiku, već i ne treba da je razumeju... Ovaj tekst je napisan kao prilog ovom nerazumevanju, iz težnje ka univerzalnosti koja svesno priznaje da je „kontaminirana partikularnošću“ (Laclau, 2007: 55). I kao prilog moći koja je potencija, kreacija, koja otvara prostor za emancipaciju znajući da je nikad ne može sprovesti do kraja jer njeno ostvarenje vodi u postvarenje.

Arent, H. (2000) Totalitarizam. Zagreb: Politička kultura

Derida, J. (2007) Pisanje i razlika. Sarajevo: Šahinpašić

Havel, V. The Power of the Powerless

Laclau, E. (2007) 'Identitet i hegemonija: Uloga univerzalnosti u konstituiranju političke logike', u J. Butler,E. Laclau i S. Žižek, Kontigencja, hegemonija, univerzalnost, str. 49-91. Zagreb: Naklada Jasenski i Turk

Mujkić, A. (2007) Mi, građani etnopolisa. Sarajevo: Šahinpašić