Autor: Mladen T. Milanović (Srbija)
Uvod
Napisani redovi jesu više produkt introspektivnog i ekstrospektivnog razmatranja bivšeg studentskog aktiviste no pokušaj empirijskog rasložnjavanja složenog procesa studentskog aktivizma. U formi koja je više književnoumetnička no naučna (jer ne pripadam polju politikološkosociološkog naučnog izučavanja društvenih fenomena) pokušao sam da razmotrim osnovne probleme studentskog aktivizma na temeljima ličnog iskustva.
Teme koje planiram da obuhvatim jesu razmišljanja o sledećim pitanjima:
1) Zašto se studenti upuštaju u studentski aktivizam?
2) Pacifikacija studentske blokade i metode diverzije;
3) Deprivacija i odustajanje od metoda borbe.
Zašto se studenti upuštaju u studentski aktivizam?
Studenti upisuju fakultete da bi iste završili i našli svoje mesto na tržištu rada, koje se definisalo kao zasebni organizam nezavistan od obrazovnih organa i neusklađen sa ishodima obrazovnih studentskih sudbina. U idealnoj verziji kapitalizma usmerenog ka promatranju sveta, broj studenata koji upisuje fakultete jeste identičan broju traženih radnih mesta i traženih kvalifikacija. Angloamerički pragmatizam sa početka XX veka zaslužan je za zanemarivanje principa ličnosti, osećanja i intrinzičnih faktora, što se u nekim naukama poput psihologije ogledalo u glorifikaciji spolja manifestovanog tj. ponašanja i zanemarivanju mentalnih i kognitivnih faktora. Deluje mi da se ova ideja replicirala na druge aspekte delovanja, pa i na istoriju socijalnog delovanja pojedinaca.
Ljudi ne delaju po knjiškim principima niti po teoretskim razmatranjima bilo kakve sorte elita. Ljudi delaju i po ličnim motivima. Smatram da se na gorenavedeno pitanje može odgovoriti pomoću četiri faktora:
1) Nasleđem i spontanim sazrevanjem: Gregarni motiv je psihološko objašnjenje koje kaže da postoji biološki poriv koji vodi ljude u udruživanje sa drugim ljudima;
2) Situacionim činiocima: Siromaštvo, obespravljenost i socijalni distresovi raznih sorti. Takođe, bitno je navesti i karijerističke motive pojedinaca koji u delanju u studentskim organizacijama vide početnu osnovu za uspešnije delanje u političkim partijama i odborima. Karijerističko gledište jeste da su savezi studenata i studentski parlamenti jedinice obrazovanja budućih partijskih kadrova. Takođe, tu su i opšta idealizacija stanja sveta u kome se živi, potreba za promenom statusa quo,potreba za socijalnom jednakošću i drugačijom raspodelom kapitala.
3) Sticanjem i iskustvom: Razvoj kritičke svesti jeste teza oko koje bi trebalo da se vrti pitanje budućnosti studentskog aktivizma. Bez razvoja kritičke misli u ranijim stadijumima obrazovanja ne postoji potreba za preispitivanjem konsenzusno stvorenog stanja na fakultetima niti potreba za studentskim organizovanjem i aktivizmom.
4) Čovekovim samoizgrađivanjem i determinacijom sopstvenog ponašanja: Delovanje pojedinca i potreba za ličnom edukacijom i afirmacijom na različitim poljima može voditi ličnoj potrebi za studentskim organizovanjem.
Takođe, motiv exSFRJ društava danas jeste promena na bolje. To je opšte mesto koje se pojavljuje u svim slojevima društva. Studenti se upuštaju u aktivizam jer su mladi, dakle nisu doživeli višestruka razočaranja i bili slomljeni time (odnosno „naučeno bespomoćni") kao starije generacije.
Pacifikacija studentske blokade i metode diverzije.
U neophodnosti promene uvek se postavlja konflikt na čijem je prvom polu strana koja ne želi promene, a na drugom strana koja teži ka njima. U slučaju studentske blokade retrogradne snage opstanka tradicionalnog ustrojstva čini Uprava fakulteta, dok progresivniju stranu zastupaju „blokaderi".
Metode kojima se Uprava služi da bi pacifikovao studentsku blokadu delim na sledeće:
1) Marginalizacija: U slučajevima većih studentskih protesta, Uprava se služi metodom izveštavanja javnosti da je do protesta dovela omanja grupa studenata, dok je većinski deo studenata pasivan i nezainteresovan za protest. Upravo te studente Uprava koristi kao instrument za razbijanje studentske blokade, marginalizujući javno deklarisane za studentsku blokadu kao manjinu koja ometa regularno pohađanje nastave većine studenata, čime dovodi studentske aktiviste u situaciju okrivljavanja za sve što se odvija na fakultetu bezmalo i za situaciju zbog kojih je do samog otpora i došlo.
2) Ignorisanje: Instrumentalno uslovljavanje kao metod učenja podrazumeva postojanje potkrepljenja i kazni. Kazne dovode do smanjenja učestalosti ponašanja zbog kojeg je pojedinac ili grupa kažnjena, dok potkrepljenje dovodi do povećanja učestalosti ponašanja. Potkrepljenje može biti pozitivno (ukoliko se osoba „nagrađuje" za učinjeno) i negativno (gde
se ponašanje osobe ili grupe učestaljuje tako što se izostavljaju po nju negativne draži). Uprava metodom ignorisanja odbija da se izjasni u ovoj situaciji, a ukoliko bi, recimo, krenula sa direktnim kažnjavanjem ili uskraćivanjem pozitivnih draži, na taj način bi pokazala da u studentskim aktivistima tj. blokaderima vidi validne takmace koji imaju legitimitet u borbi. Na ovaj način se studentskim aktivistima tj. blokaderima oduzima svaki vid legitimiteta i čeka se njihovo raslojavanje, do kog obično dolazi zbog loše unutarnje organizacije studenata.
3) Pasivizacija putem drugih studenata: Uprava koristi studente tako što pokušava da napravi razliku između „legitimnih" i „nelegitimnih" studentskih predstavnika. Na ovaj način pokušava da okrene „legitimne studentske predstavnike" tj. članove studentskih organizacija koje Uprava priznaje kao legitimne u borbi protiv otpora, čime se vrši delegitimizacija svakog studenta koji nije član priznate studentske organizacije.
4) Divide et impera: U slučaju „benevolentnih" „legitimnih" studentskih predstavnika, studentski parlament i studentske organizacije se mogu usprotiviti studentskim predstavnicima koji nisu legitimni tako da Uprava breme pacifikacije spušta na svoj niži predstavnički sloj – „legitimne studentske organizacije", čime spomenute organizacije troše snagu otpora studenata blokadera različitim metodama.
5) Stigmatizacija: Uprava fakulteta može indirektno ili direktno okriviti članove studentske blokade kao članove određenih organizacija, iako, naravno, svaki student kao punoletni građanin svoje države ima pravo na različite vidove organizovanja. Fakultet ih može osuditi kao članove levičarski orijentisanih organizacija, čime vrši indirektan apel na desničarske organizacije da „srede" situaciju, što je na studentskim blokadama u Beogradu vodilo do direktnog nasilja.
6) Pretnja: Uprava može koristiti sajt fakulteta ili ostale vidove glasila da bi direktno zapretila studentima šta bi se moglo desiti ukoliko ne prekinu sa blokadom fakulteta u određeno vreme. Takođe, dešavalo se da Uprava pokušava da na različite načine identifikuje ljude koje smatra vođama protesta i okrivi ih da nisu studenti fakulteta na kojem protestuju. Dešavalo se i da se pozivaju pojedinačni studenti na razgovore, pretnje isključenjima sa fakulteta i pretnje tužbama takođe su bile prisutne.
7) Dezinformisanje: Uprava koristi medije i sva ostala moguća sredstva da na što raznolikiji način delegitimiše studente koji su se usprotivili vaspostavljenom ustrojstvu. Dezinformacijama, lažima i „novinarskim patkama" Uprava pokušava da delegitimiše studentski otpor.
8) Finansiranje: Uprava na Filozofskom fakultetu u Beogradu finansira predsednika studentskog parlamenta kao i studenta prodekana, čime sve „legitimne studentske predstavnike" stavlja pod svoje okrilje jer ih finansijski pomaže, ali takođe i delegitimiše kao validne studentske predstavnike jer u tom slučaju studentski predstavnici prestaju da budu studentski predstavnici i postaju zaposleni u fakultetskom preduzeću.
Deprivacija i odustajanje od metoda borbe
Interakcijom svih ovih faktora, svađanjem preko sredstava javnih informisanja, društvenih mreža, unutargrupnim trvenjima, pretnjama, dezinformisanjem, finansiranjem „legitimnih studentskih predstavnika", stigmatizacijom, podsticanjem nasilja, ignorisanjem, marginalizacijom i drugim metodama borbe Uprava fakulteta troši resurse borbe pobunjenih studenata, čime dovodi do deprivacije i eventualnog „zamrzavanja konflikta" i konsekventnog odustajanja od borbe i zahteva tako što stvara osećaj naučene bespomoćnosti. Naučena bespomoćnost jeste pasivni prestanak reagovanja na situacije koje su preteće po jedinku i pojam se obično koristi za opisivanje reakcija ljudi pri dugotrajnom izlaganju negativnim stresorima. Smatram naučenu bespomoćnost ključnim faktorima odustajanja od studentske borbe/blokade.
Zaključak
Vizija budućnosti studentskog aktivizma nije svetla jer studentski aktivizam jeste ograničen na trajanje studija studentskog aktiviste. Zbog toga je neophodno izraditi metode generisanja novih studentskih aktivista. Smatram da se ovakve metode moraju izrađivati pre samog polaska na fakultet putem prefakultetskog obrazovanja. Neophodno je uvesti pojmove kritičke misli, medijske pismenosti i funkcionalne pismenosti u domen obaveznog obrazovanja kako bi se stvorio puk studenata koji mogu da prate gibanja koja se odvijaju na fakultetima širom bivše Jugoslavije, a koji neumitno vode ukidanju svih studentskih rokova osim dva i privatizaciji još jednog javnog dobra – obrazovanja, čime bi samo privilegovani imali pravo na studije i veću platu. Na taj način će doći do povećanja klasnih razlika i stvoriće se ugnjetena većina kojom rukovodi negativno selektirana manjina.
Edukacija i prefakultetska priprema za studentski aktivizam jeste jedini način koji vidim kao rešenje situacije u kojoj sa poslednjim ispitom studentskog aktiviste umire i studentski aktivizam.
